…kada su sve planine na svetu iste, a put do vrha nam daje priliku da se menjamo na sličan način? Ko je bar jednom bio tamo sigurno sebi može da odgovori na ovo pitanje, ali kako objasniti drugima uz pomoć reči i slika, šta je to što izdvaja ovaj masiv u odnosu na ostale. Mislim da je to nemoguća misija, jer kako da onaj ko je na brdu objasni onom dole što je pod brdom, šta vidi, oseća i koliko se promenio prevaljujući dug put do mesta na kojem se nalazi.
Pritom, put nije pešačenje, penjanje, planinarenje… put je u nama. Himalaji su divna prilika da čovek sagleda sebe, započne promene i krene na put. To je put bez kraja, prolaznih ciljeva i dokazivanja. To je put koji briše sve maske, otudjenosti i drame koje je ego izgradio da nas „sačuva“ od drugih. To je povratak Prirodi i onoj klici Božanskog u nama.
Pre dvadeset i više godina i ja sam bio adrenalinski ovisnik. Jedini cilj i razlog zašto odlazim u Himalaje je bio popeti vrh po svaku cenu, bez obzira na posledice. Bio sam kao i ostali koji su dolazili u Himalaje da se dokazuju sebi i drugima, i što je najgore ostave deo svoje negativne energije, a ponesu kući malo mira i spokoja.
Ali taj mir ne traje dugo jer nije u nama, nego je samo pozajmljen od drugih. Tek kada sam zahvaljujući ljudima koji tamo žive krenuo na put, stvari su krenule da se menjaju. Prestao sam da odlazim u Himalaje i da samo uzimam. Počeo sam da bezuslovno dajem, a sklad koji se pojavio u meni preneo se i na moj svakodnevni život.
Pored organizacije raznih humanitarnih akcija u Himalajima, počeo sam da motivišem druge ljude da krenu na put promena. Kako bi i njihov put nekom drugom bio inspiracija, kao što je moj bio njima.
Za mene su Himalaji kao poslednje utočište. Mesto gde vreme stoji, gde ljudi u svom rečniku nemaju reč za tuču, gde osetiš da si samo prah na podu i da ti je tvoj ego najveći neprijatelj, gde ljudi ne potčinjavaju Prirodu sebi već joj se prilagodjavaju i žive u skladu sa njom, gde prijateljstvo nije samo izlizana reč, gde je osmeh osnovni način komunikacije, gde dobra dela odjekuju godinama i prepričavaju se uz ognjište…
Sve to i još više od toga. Jedan od razloga zašto odlazim u Himalaje jeste mir koji tamo osećam. Svi himalajski vrhovi su lepi na svoj način. Svaki vrh ima svoj karakter, energiju i unutrašnju lepotu. Nije to samo gomila snega, leda i kamenja koja je pod odredjenim uglom lepa za oko. To je, kako to Sherpe kažu, osoba sa imenom i prezimenom koju treba poštovati.
Neki kažu da nas dodir sa drugom kulturom oduševljava i da nam je prva reakcija uglavnom pozitivna. Mislim da nije susret sa drugim načinom života presudan, već iskustvo koje se taloži u čoveku tokom mnogih ekspedicija, tokom kojih mi sebe konstantno preispitujemo, upoznajemo i otkrivamo.
To je neprekidan proces samospoznaje u komunikaciji sa Prirodom i drugim ljudima u ekstremnim uslovima života. Takodje, kontakt sa narodom koji živi tamo me je naterao da preispitam neka sopstvena ubedjenja i predrasude.
Oni pripadaju potpuno drugom kulturnom i religijskom krugu, njihov pogled na svet je drugačiji od našeg. Nije važno da li su oni u pravu ili mi, već su bitni vidici koji nam se šire dok istražujemo njihov ugao gledanja, bilo unutra ili spolja. Na taj način se najbolje borite protiv isključivosti koja je sve češći slučaj u izolovanim društvima.
Posebna priča je sa ljudima koje vodim u Himalaje. U početku su svi malo zbunjeni jer ne razumeju način života u Himalajima. U prvih nekoliko dana razvija se jedna vrsta sažaljenja prema ljudima koji tamo žive, ali kako vreme odmiče shvataju koliko su ti ljudi srećni i koliko su zadovoljni sopstvenim životom.
Onda se postepeno radja zavist, jer uvidjaju kakvi su odnosi unutar porodice i zajednice, kakav je sklad izmedju čoveka i Prirode, da bi na kraju zaključili da su oni ti koje treba žaliti, a ne narod koji su tamo zatekli. Za razliku od njih mi živimo brzo, otudjeni jedni od drugih, bez iskrenih emocija, lako osudimo, a teško praštamo, egocentrični, besni na sve i svakog ko ometa ostvarenje naših želja i tako lako se pravdamo dok lažemo sebe jer uvek mislimo da je problem u drugima, a ne u nama.
Zato volim da gledam kako raste samopouzdanje u ekipi dok postepeno uče da pripadaju Prirodi. Kako otkrivaju sopstvenu nesavršenost gledajući se u ljudima koje sreću kao u ogledalu. Kada dodju na nivo da osete da im je to prirodno okruženje, a ne ekran kompjutera, TV-a ili vožnja auta, tada će svaki vrh biti lako dostižan, a iskustvo puta neprocenjivo.
Dragan Jaćimović