Kada planinari izvrše uspešan uspon na Ararat, Elbrus, Damavand i Kilimanjaro onda krenu da se raspituju za odlazak na najviši vrh Južne Amerike – Akonkagva (6962m).
Medjutim, odmah u startu nastaju problemi jer treba nabaviti kvalitetniju opremu, a i usvojiti neke nove veštine u planini koje im nisu bile potrebne na prethodnim ekspedicijama. Akonkagva je planina koja ne prašta greške tokom uspona, mada na slikama sve izgleda lako – ljudi sa trek štapovima hodaju po nekoj pustari, snega više nema nego što ima, a nagib terena je kao na većini naših planina.
U čemu je onda problem? Hladnoća, jak vetar i UV zračenje zajedno utiču na ubrzanu dehidrataciju, te planinari brže nego inače osete simptome visinske bolesti. Potrebno je unositi 4-5 litara tečnosti dnevno, što malo ko čini.
Pored tečnosti, možda je još važnije održavati nivo elektrolita i šećera u krvi, jer zbog znojenja i pretrpanog ranca, dolazi do malaksalosti i grčenja mišića. Uglavnom ljudi treniraju sa rancem od 10-12kg, a onda dodju na ekspediciju i misle da mogu da nose ranac od 20kg na visini 5500m gde je iskoristljivost kiseonika 50%, samim tim se i potrošnja kalorija duplira.
U baznom kampu u toku dana je sunčano i toplo pa ljudi hodaju opušteno bez šešira ili marame na glavi, a UV zračenje ima indeks 16! Neki se čak i sunčaju ne znajući koliko energije gube na taj način. Ali sve to može da se izbegne ako se malo više potrudite u pripremi za ovaj uspon. Argentina je divna zemlja i trebalo bi da vam ostane u lepom sećanju, a ne samo da prepričavate kako ste se namučili tokom uspona na Akongavu.
Po dolasku u Mendozu i smeštanja u hotel prvo što primetite je temperatura od preko + 30 stepeni i nasmejani ljudi samo u bermudama i majicama na ulicama. Pošto mi dolazimo sa severne hemisfere, dolazak iz zime u sredinu leta svima prija. Naime, ekspedicije se organizuju krajem januara kada je i najpovoljnije vreme za uspon na vrh.
U večernjim satima grad je prepun ljudi, naročito je živo po restoranima i parkovima, gde ima puno uličnih svirača i pozorišnih predstava na otvorenom. Ljudi u Mendozi su predusetljivi i svako će se zaustaviti da vam odgovori na vaše pitanje.
Drugi dan idemo u ministarstvo turizma da dobijemo neophodne dozvole za uspon i ulazak u Nacionalni park Horcones. Obilazimo i prodavnice outdoor opreme radi kupovine gasa za visinske kampove. Ako nekome nedostaje nešto od opreme ovde može sve da se rentira ili da se dokupi, šta kome više odgovara. Popodne se pakuje oprema u transportne rančeve, a zatim se obavlja finalni dogovor pre polazak na planinu.
Iz Mendoze krećemo ka mestu Penitentes koji se nalazi na visini 2600m. Transfer od Mendoze traje 4-5h sa jednim zaustavljanjem gde ručamo u lokalnom restoranu. U Penitentesu predajemo transportni ranac do 30kg koji na ledjima mula ide direktno u bazni kamp Plaza de Mules. Sa nama ostaje samo ranac sa ličnim stvarima i vrećom za spavanje. Taj ranac ne bi trebalo da bude teži od 10kg.
Naredni dan nas voze desetak minuta do ulaska u nacionalni park, gde nam rendžeri provaravaju dozvole, upisuju nas u knjigu i daju nam kese za djubre, kao i kese za malu i veliku nuždu. Sve kese su obeležene sa vašim ličnim brojem. U svakom kampu (Confluensia, Plaza de Mules…) postoji toalet, ali kada hodate izmedju kampova ili idete na aklimatizaciju zabranjeno je vršiti nuždu, već se to radi u posebnim kesama koje kasnije predajete u kampu.
Nakon čekiranja konačno se kreće sa pešačenjem, da bi posle 4h stigli u kamp Confluensia (3400m). Odmah se prijavljujemo rendžerima, a zatim se ide kod doktora koji proverava da li ste u stanju da nastavite uspon. Sve je vrlo korektno organizovano, čak u samom kampu spavamo u krevetima sa dušecima pa nije potrebna podloška već samo vreća za spavanje. Ovde noćimo dve noći radi aklimatizacije, a imamo obezbedjena tri obroka dnevno.
Naredni dan se pešači do Plaza Francia (4000m) radi aklimatizacije. Uspon nije težak jer vodi sve vreme pored glečera ka južnoj steni Akonkagve. Smisao aklimatizacije je da dodjete na veću visinu, ali uz što manje potrošenu energiju. Tako da se hoda sporije kako bi vam puls uvek bio ispod 120 otkucaja u minuti. Zato se nosi samo voda i užina, bez većeg tereta u rancu. Po povratku u kamp Confluensia ponovo se ide na pregled kod doktora koji onda daje odobrenje za odlazak u BC (bazni kamp) Plaza de Mules.
Pešačenje od Confluensie (3400m) do Plaza de Mules (4350m) traje oko 8-10h. Ima oko 30km sa visinskom razlikom od skoro 1000m. Potrebno je poneti najmanje 3 litre vode jer je kraj veoma suv i vetrovit, pa se lako dehidrira. Ovde su bitni elektroliti i energetski barovi kako bi ste izdržali dolazak u BC. Po dolasku sledi čekiranje kod rendžera, a onda smeštaj u kampu i zaslužena večera. Važno je po dolasku popiti još bar litar tečnosti i što pre otići u krevet na spavanje.
Naredni dan u bazi je slobodno vreme za odmor. Posle doručka ide se kod doktora na pregled (puls, pritisak, saturacija kisaonika…). Ako nekome nije dobro, zabranjuje mu se odlazak ka C1 sve dok se telo na aklimatizuje na visinu.
U BC imamo kuvare koji nam spremaju tri obroka dnevno, tako da možete da se dobro odmorite i prepakujete opremu koju su mule donele u bazni kamp. Kamp Plaza de Mules se nalazi na morenama glečera Horcones koji polako, ali sigurno nestaje.
U bazi imate mogućnost da se istuširate toplom vodom, a takodje imate internet za komunikaciju sa najbližima – ili kakvu okačenu sliku na socijalnim mrežama. J Na osnovu satelitske vremenske prognoze i na osnovu zdravstvenog stanja ekipe vodja ekspedicije pravi plan aklimatizacije. Obično se prvi dan nakon odmora ide do Plaza Canada (5050m) i vraća nazad u BC, a naredni dan se ide do C1 Nido de Condores (5500m).
Medjutim, plan aklimatizacije diktira planina, a ne naše želje. Priroda je gospodar i odredjuje uslove, na naše je da se prilagodjavamo tim uslovima. Ako je vreme idealno onda je lako i svako ko je dobro pripremljen, poštuje pravila i sluša instrukcije vodje ekspedicije može da dodje do vrha. Ali takve situacije su retke.
Ponekad sve krene kako treba, ali onda počne jak vetar, pa danima nije moguće krenuti na završni uspon. Ili se desi obrnuto – nismo uspeli da završimo aklimatizaciju do kraja i pojavi se “prozor” od 1-2 dana kada vetar bar malo popusti i onda pokušamo uspon jer znamo da nakon toga više nećemo imati šansu, jer baš nemamo previše vremena pošto su avio karte rezervisane za već odredjene datume.
Treba biti strpljiv i dati sve od sebe ako se ukaže prilika.
U slučaju da nam se planina “otvorila” onda se iz kampa C2 Colera (6000m) kreće na završni uspon. Obično polazimo oko 3-4h ujutro, ali to nije pravilo jer se prati snaga vetra. Ako ga nema i nije previše hladno onda treba krenuti ranije.
Prethodno veče treba otopiti što više snega i pojesti neku supu ili testenine, a takodje u termose treba pripremiti bar 3l tečnosti za završni uspon. Idelano ste hidrirani ako pre uspona imate potrebu za malom nuždom. Pošto se na uspon kreće noću svi imaju čeone lampe, ali se često desi da se zaborave naočare za sunce i krema faktor 50, pa vam lice izgori i ispuca, a oči od vetra i sunca oteknu. U džepove od jakne natrpajte energetskih barova što više i nešto slano, ako već niste sipali elektorlite u jedan od termosa.
Uspon do vrha traje 8-10 sati u zavisnosti od grupe. Ispod samog vrha sedi rendžer i nakon 14h ne dozvoljava dalji uspon na vrh. Ovo je uvedeno kao mera predostrožnosti jer su se ljudi peli u popodnevnim satima, a zatim po mraku umorni lutali ne uspevajući da pronadju kamp iz kojeg su krenuli na uspon.
Uspon nije tehnički zahtevan niti eksponiran osim završnog dela od mesta zvanog Canaleta do samog vrha, a to je zadnjih 200 metara. Ipak ljude iscrpljuje visina, hladnoća i dosadni vetar. Sam vrh je jedan veći plato na kojem je u stenu ubušen metalni krst pored koje se svi fotografišu kao dokaz da su popeli Akonkagvu.
Pogled je neverovatan, ali je možda čak impesivniji trenutak kada se nakon izlaska sunca, senka Akonkagve kao kakva piramida ocrtava u dolini. Povratak je uvek teži nego uspon. Svi su umorni, nema više vode, a noge baš i ne slušaju. Ima ljudi kojima se spava, pa svaki čas sednu i kažu “ma pusti me samo malo”. Naravno, ovo ne sme da se dozvoli jer je to posledica hipoksije i dehidratacije.
Potrebno je dati im malo vode i elektrolita, pa im pomoći da se spuste na manju visinu što pre. Ako simpomi ukazuju na neki drugi problem (na primer HACE) onda se daju odredjeni lekovi i nastavi se sa spuštanjem. Ovo se najčešće dešava onima koji nisu adekvatno kondiciono pripremljeni, a i nisu se obazirali na upozorenja koje im je telo slalo tokom uspona na vrh. Ponekad je naša želja naš najveći neprijatelj, ali teško je to objasniti nekome ko je nadomak vrha.
Po povratku u kamp Colera potrebno je što pre krenuti sa topljenjem snega i pripremom toplih napitaka (supa, čaj…). Mada ste baš umorni, nemojte da se zavučete u vreću pre nego što se ponovo hidrirate. To može da bude opasno pošto vas sutra čeka dug dan i silazak do BC Plaza de Mules.
Nekima je silazak u bazni kamp možda veća agonija nego uspon na vrh. Telo je već iscrpljeno, ali se ipak oseti mali nalet energije kako silazimo na manju visinu. Uveče u bazi kuvari pripremaju svečanu večeru gde se konačno proslavlja uspešan uspon.
Ostaje nam sledeći dan da spakujemo transportni ranac za mule, koje će ga odneti za Penitentes, a nas čeka 38km pešačenja do NP Horcones gde se odjavljujemo kod rendžera i gde nas čeka prevoz za Penitetes. U Penitentesu se ponavlja svečana večera (obično neki argentinski roštilj) jer nam je potreban oporavak od surovih uslova na planini.
U Mendozi imamo dva dana za kupovinu suvenira, razgledanje grada, obilazak vinarija i uživanje u čuvenim argentinskim specijalitetima. Nakon Akonkagve, Mendoza izgleda kao raj na zemlji. U stvari to je oaza u pustinji prepuna parkova i drvoreda pa nam zato prija svim čulima, jer zelenu boju na planini svakako nismo videli.
Šta posle Akonkagve? Ljudi kažu da je uspon na nju bez boce sa kiseonikom ekvivalentan usponu na neki lakši vrh 8000+ sa bocama. Zato se nakon ovog uspona većina odlučuje da ode u Himalaje i proba Cho-Oyu (8201m).
Sve u svemu, bez obzira da želite dalje ili ne, važno je iskustvo koje ostaje u vama, sećanje na druženje i pomeranje nekih samo vama znanih granica.
Za datume polaska i kompletan itinerer ture, produžite do naše Akonkagva stranice, gde možete pronaći sve dodatne informacije. Naravno, za sva ostala pitanja, tu smo da pomognemo, te nam se možete obratiti na našoj kontakt stranici.
Dragan Jaćimović, UIAA I vodič